Gotovo je podne, a gužva u gradu ne zamire. Naprotiv, oseća se nervoza. Užurbani prolaznici obilaze oko masivnog sivog stuba ispred SKC-a, tražeći put kojim će brže preći Kralja Milana i Resavsku ulicu. Taj stub stoji prkosno, kao prepreka svima koji bi da pređu put od zebre do zebre. I jedini je takav u Beogradu. Baš na tom mestu on je svedočio uzdizanju Beograda u prestonicu i dekadama koje su ga obeležile.

I baš na tom mestu, Centar za primenjenu istoriju rešio je da počne ovogodišnje javno vođenje kroz neke od ključnih lokacija antiratnog otpora u javnom prostoru, prvenstveno onog koji je obeležio prvu polovinu devedesetih.

„Nikada ovo nije samo priča o događajima“, objašnjava sociološkinja Marijana Stojčić, istraživačica Centra za primenjenu istoriju. „Ovo je i pokušaj da se priča o društvenom kontekstu u tom vremenu i načinu na koji je on podsticao ili ograničavao neke forme otpora i delovanja. Krenuli smo iz programa javnog vođenja koji se zove Potisnuta sećanja. To su teme za koje mi smatramo da su zapravo i danas relevantne, vezane su za devedesete uglavnom. Reč je o prošlosti koja oblikuje sadašnjost i to na mnogo nivoa – ekonomskom, političkom i na kulturnom nivou“.

Sećanje kog danas nema – Studentski kulturni centar

Ratovi devedesetih ostavili su 140 hiljada poginulih, četiri miliona izbeglica, više od 100 milijardi ekonomske štete, nasleđe genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i masovnih egzodusa sa ovih prostora. Međutim, priča koja je mnogo manje poznata i koja donekle izlazi iz etničkih okvira u kojima se ti ratovi jako često sagledavaju je zapravo priča o antiratnom otporu.

Studentski kulturni centar je izuzetno važno mesto za alternativnu kulturu tokom osamdesetih godina. Sledećom dekadom, on postaje mesto u kom počinje gro događaja od izuzetnog značaja za antiratni otpor. 

„Tu je 15. jula 1991. godine osnovan Centar za antiratnu akciju - prva mirovna i antiratna organizacija u Srbiji“, objašnjava Marijana i time počinje put u prošlost. 

Pokušaj da se prigovaračima savesti pomogne da izbegnu mobilizaciju bio je jedan od fokusa Centra. U tom momentu, odziv za mobilizaciju na teritoriji cele Srbije bio je ispod 50 odsto. U Vojvodini ispod 10, a u Beogradu ispod 15 odsto.

Svega nekoliko meseci kasnije, tačnije 9. oktobra 1991. godine feministička organizacija Žene u crnom započela je javni, nenasilni protest protiv rata, politike srpskog režima, nacionalizma, militarizma, svih vidova mržnje, diskriminacije i nasilja.  

Svake srede, prve godine, ispred Studentskog kulturnog centra, a potom i na Trgu republike, u crnini i ćutanju, protestovale su zbog napada JNA na Hrvatsku, uništavanja gradova i prirode, zbog nasilne mobilizacije, zbog agresije na Bosnu i Hercegovinu. Ćutke su stajale zbog otmice putnika bošnjačke nacionalnosti u Štrpcima, zbog progona i diskriminacije drugih i različitih u etničkom, religijskom, seksualnom, kulturnom i svakom drugom pogledu. 

„Jednostavni ritual u crnini, znaku žalosti zbog svih žrtava rata, u ćutanju kao izrazu ogorčenja zbog tragedije koju proizvode rat i mržnja, prvih pet godina modifikovale su i obogaćivale tokom performansa za vreme godišnjih skupova Međunarodne mreže Žena u crnom“, objašnjava Marijana.

Žene su činile zapravo okosnicu mirovnog pokreta. Feminističke aktivistkinje su bile njegove dominante nositeljke, ali nisu bile jedine. Godinu dana kasnije, 1992. u Studentskom kulturnom centru osnovan je i Beogradski krug, koji su činili aktivisti i nezavisni intelektualci, takozvana Druga Srbija – ona koja se ne miri sa zločinima, rekao je tada književnik i filozof, autor dela „Filosofija palanke“, Radomir Konstantinović.

Same organizacije su nastajale spontano, kao reakcija na prve žrtve i stradanja. Nastajale su i ulivanjem feminističkih pokreta u antiratna delovanja. 

U kontekstu antiratnog otporu tog doba, vrlo se često spominju i mediji, njihova uloga, naslovi i klasifikacija onih koji su digli glas protiv ratova i to tako da taj narativ i leksika i danas zvuče zapanjujuće aktuelno. 

Na pitanje kako se SKC danas odnosi prema tom nasleđu, odgovor je, nažalost, kao i država. Ćuti, ignoriše i briše, u skladu sa svojim narativom.

Grobnica za Miroslava Milenkovića – Zgrada Predsedništva

Prve dve godine rata bile su i godine najžešćih antiratnih aktivnosti. Veliki broj akcija odigrao se u neposrednoj blizini Predsedništva. 

Hod mira bila je prva antiratna akcija koju je pokrenuo Centar za antiratnu akciju 25. jula 1991. godine. Sa različitim odzivom građana, nekada većim, nekad manjim, nastavili su da se nižu i drugi antiratni skupovi.

Prekinimo mržnju da prestane rat bio jedan od masovnijih skupova a povod za protest bila je opsada Dubrovnika. Tada su glumci Mira Karanović i Rade Šerbedžija pevali “Ne mogu ja protiv brata svog”. 

“I nije to bila jedina zapažena aktivnost. Ali se neke posebno izdvajaju, kao što je akcija Crni flor. Solidarnost sa građankama i građanima Sarajeva zbog opsade tog grada, bio je povod da 100.000 ljudi na protestu od Palate Albanija do Slavije razvije crni flor,” kaže Marijana Stojčić. 

Opsada Vukovara, česte mobilizacije, opsada Dubrovnika – sve ratna dejstva koja su ponovo tražila antiratni odgovor. I stigao je, nedugo posle samoubistva gornjemilanovačkog rezerviste Miroslava Milenkovića. 

“Nakon mobilizacije u Šidu, ne mogavši da se odluči da li da ratuje ili ne, Milenković je pucao sebi u glavi,” dodaje Stojčić.

 
Solidarnost sa svim pobunjenicima rata trajala je od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992. godine kada su gotovo svake večeri ljudi palili sveće i upisivali se u knjigu žalosti. Upaljeno je više od 70.000 sveća, a tu knjigu žalosti je Centar za antiratnu akciju objavio pod nazivom „Grobnica za Miroslava Milenkovića“. 

Sa druge strane, paralelno sa tom antiratnom, jača i medijska propaganda koja satanizuje ljude koji su javno bili protiv rata i organizovali antiratne akcije. „Proglašavani su domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima, mrziteljima srpstva, antipatriotama, slugama Zapada“, kaže Stojčić.

 
„I tako, za razliku od njihovog intenziteta u prvim godinama rata, a nakon ’93. godine, antiratne aktivnosti polako zamiru.  Njihovo delovanje usmerava se na pomoć izbeglicama, ženama i deci i mirovnim edukacijama, a jedan od razloga za to treba tražiti i u rapidnom siromaštvu stanovništva“.

Postepeno, uvođenjem sankcija prekidaju se veze sa svetom. Paradoksalno ili ne, taj potez osnažio je Miloševićev režim i potvrdio režimsku mantru da je ceo svet protiv Srba.

„Ne računajte na nas“  – Trg republike

Bunt i rokenrol - dva, u teoriji, gotovo sinonimna pojma. Ali da li su oni bili sinonimi u Srbiji  ratnih 90-ih? Nažalost NE, reći će hroničari tog vremena. Zato se o onim rokerima i javnim ličnostima iz pop kulture, koji su tada pokazali bunt protiv rata, i danas govori. 

“Ne računajte na nas” bio je naziv velikog antiratnog koncerta SOS za mir, koji je održan 22. aprila 1992. godine na Trgu Republike. Procene su da je oko 50 hiljada ljudi došlo na poziv Centra za antiratnu akciju na koncert, tada formiranog benda, “Rim tuki tuki“ - fuzije EKV-a, Partibrejkersa i Električnog orgazma. 

„Samom koncertu je 8. marta prethodio muzički kamion sa kog je širom Beograda odzvanjala pesma Slušaj vamo, snimljena za tu namenu“, kaže Stojčić. 

„Mir brate mir, ispod šlema mozga nema“ - čuveni je refren te pesme, a na koncertu su, pored pomenutih bendova, učestvovali i Rambo Amadeus i Boje, dok je program vodila Dubravka Duca Marković, voditeljka kultne emisije Hit nedelje i Hit meseca. Taj događaj bio je jedan od retkih javnih glasova otpora ratu. 

Nedugo potom, nagrade koje su dobili na Radio televiziji Srbije u emisiji Beogradski rok pobednik, Frontmen EKV-a Milan Mladenović i Rambo Amadeus posvetili su žrtvama rata. 

„Nažalost, većina umetnika iz rokenrol i pop kulturne scene, ostala je nema na užase rata i dešavanja u neposrednoj blizini Beograda. Za razliku od njih, kolege ali i narod koji je živeo u Bosni i Hrvatskoj nije imao tu privilegiju da se povuče u privatnost“, dodaje Stojčić.

Jedan od onih čiji se glas daleko čuo bio je i novosadski kantautor Đorđe Balašević. O svom antiratnom otporu javno je govorio ali i pevao, a jedna od njegovih najemotivnijih antiratnih pesama “Čovek sa mesecom u očima” posvećena je Vukovaru. Pisana iz perspektive vojvođanskog paora koji je učestvovao u opsadi Vukovara, nasuprot veličanju rata, on govori o posledicama rata na one koji su preživeli i one koji su u njemu učestvovali.

Tenk Vladimira Živkovića – Pionirski park

Individualni čin otpora, čin rezerviste Vladimir Živkovića doveo nas je do poslednje tačke antiratne šetnje.

23. septembra 1991. nakon početka opsade Vukovara i rata u Hrvatskoj, a  po povratku iz Šida rezervista Živković parkirao je tenk ispred Skupštine Srbije. 

“Sve je propalo, država je propala, ja sam propao i šta sad”, bile su reči vlasnika jednog od dva automobila koje je Živković tenkom pregazio. Ta rečenica do danas je ostala kao jedna vrsta paradigme, osećanja velikog broja ljudi tog vremena.

Nakon što se od 1993. godine upadljivo smanjuje broj javnih antiratnih aktivnosti, organizacije svoje delovanje usmeravaju ka pomoći izbeglicama koje se u Srbiju slivaju tokom dekade devedesetih. Zvanični podaci kažu da ih 1995. u Srbiji ima gotovo 560 hiljada, a nakon rata na Kosovu još 200 hiljada. Tadašnji rezim nije bio blagonaklon ni prema njima, priča Marijana Stojčić. 

„Iako je zvanična priča režimskih medija da Srbija nije u ratu, ali pomaže svojim sunarodnicima, ono što te ljude koji su na sigurnije bežali sačekalo jeste samo nebriga države, ali u nemalom broju slučajeva i neprijateljstvo domaćeg stanovništva. Malo se zna da su izbeglice bile deo i prisilne mobilizacije što je i tada, jednako kao i sada, protivno međunarodnim zakonima i regulativima“, objašnjava Marijana. 

Najveća od njih desila se 1995. godine. Nakon Bljeska počinje proces prisilne mobilizacije krajiških izbeglica. 

„Upadalo im se u kuće, odvođeni su sa javnih mesta, dečaci sa maturskih proslava, a posebno gorki momenat je što je pored policije u tome je učestvovao i Crveni krst koji je dao spisak izbeglica. Na čelu Crvenog krsta tada je bila komesarka Buba Morina”, kaže Stojčić.

O tome se pričalo samo u malom broju kritičkih medija, dok je državni vrh te informacije demantovao.

Nakon Oluje počinje i drugi talas mobilizacije, još brutalniji, a zvanične strukture pre svega zbog uznemirenja javnosti najzad priznaju da se to dešava.

„Najava tog priznanja objavljena je u Dugi za koju je pisala supruga tadašnjeg predsednika države Mira Marković u svojoj kolumni, simbolično nazvanoj Horoskop“, završava Marijana Stojčić.

Priča u kontekstu današnjice

Sad u parku, mirnijim tempom, sklonjeni od gradske gužve, uglavnom ostajemo da sabiramo utiske. Za neke od prisutnih ovo je proživljena dekada, za druge, istorija o kojoj tek malo znaju. Dvadesetogodišnja Mina jedna je od potonjih.

„Želela sam više da saznam o devedesetim godinama i istoriji. Jako je zanimljivo čuti i šta se dešavalo recimo u Sremskoj Mitrovici, kako je do Narodne skupštine došao tenk i slično. Ovo nisu stvari koje tek tako možemo da naučimo,“ kaže Mina koja je na turu krenula sa prijateljem.

„Meni ove vrste vođenja nisu strane. Slično vođenje sam prošao i sa pričom o logorima u Prijedoru. Meni lično je zanimljiv takav pristup istoriji. Svakako nekako življe doživite istoriju kada hodate kroz nju, nego kada je samo čitate“, dodaje dvadesetjednogodišnji Veljko.

Ali cilj ovakvog uranjanja u istoriju nije čisto akademski. On je, objašnjava Marijana, jako važna priča u kontekstu današnjice.

„To i jeste problem danas  - što mi imamo ne samo taj kulturološki kontinuitet sa devedesetim, nego imamo doslovno personalni kontinuitet. Onda je i logično, da se matrice ponavljaju“.

Dodaje da velikom delu političke elite nije u interesu da se otvaraju teme kao što je antiratni otpor. 

„Oni nama, sada već i preko državnih politika sećanja, preko udžbenika, opet medija i slično, stalno nameću da su ti ratovi bili sudbinski, da su u njima učestvovale neke homogene etničke kategorije. Međutim, priča o antiratnom otporu je zapravo priča o tome koliko se ljudi na prostoru cele bivše Jugoslavije opiralo ratu i odbijalo da prihvati  tu etničku pripadnost kao sudbinu“, objašnjava naša sagovornica.

Nije dakle ovo bila samo prilika za podsećanje na jednu danas gotovo zaboravljenu istoriju otpora ratovima devedesetih, već i za razgovor o njegovim mogućnostima i ograničenjima, akterima i načinima na koje je on korespondirao sa širim društveno-istorijskim kontekstom. 

Ovo je, naposletku, pismo mestima sećanja koja danas ne postoje u javnom i političkom sećanju Srbije. Na antiratni otpor jedne dekade.

Tekst: Ivana Miloradov i Milena Madžaglj

Fotografije: Milena Arsenić