Kako se u nekim od država nastalih nakon raspada Jugoslavije pamti njeno ratno razaranje, šta je ono što se pamti, o čemu se ne govori i koga nema u dominantnim predstavama o prošlosti, ali i u kojoj meri postojeći pristupi suočavanja s prošlošću doprinose izgradnji drugačijih kultura sećanja – pitanja su koja su postavljena na Javnom ragovoru na temu Prošlost i sećanje na postjugoslovenskom prostoru: predstavljanje časopisa Perspektive Jugoistočne Evrope, na Festivalu primenjene istorije koji drugi put organizuje Centar za primenjenu istoriju u Beogradu.

Poslednja publikacija časopisa Perspektive, kroz dvadeset tekstova bavi se osvetljavanjem problema suočavanja sa prošlošću na postjugoslovenskom prostoru, te se o tim temama piše u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu i Srbiji. 

Časopis koji izdaje fondacija Hajnrih Bel u svom poslednjem izdanju govori o prošlosti, suočavanja sa njom, načinima na koje se prošlost oblikuje i preoblikuje i u dnevno političke svrhe i sa nekim trajnijim političkim ciljevima. Moderatorka Tamara Šmidling vešto je otvorila ta pitanja, a na njih su odgovarali novinar Dinko Gruhonjić i istraživačica Centra za primenjenu istoriju Marijana Stojčić.

“Matrice se ponavljaju zato što je takva politička volja. Tu ne treba imati neke preterane iluzije. Ne postoji, bar da je meni poznato, nijedno društvo na kugli zemaljskoj koje je moglo da se suoči samo od sebe sa  ovakvim zločinima. Jedino društvo koje se vrlo često uzima za primer, ali to treba uzeti uz jako veliku ogradu, jeste Zapadną Nemačka. Dakle, ne čak ni cela, nego Zapadną Nemačka koja je kroz to prošla zahvaljujući ogromnom pritisku zapadnih saveznika - pre svega Amerikanaca, Engleza i Francuza. Vidimo da je taj proces denacifikacije, iako je bio nametnut, zapravo izvukao Nemce iż ćorsokaka zapadnę civilizacije. Pa ja ne mogu ni da zamislim na šta bi Nemačka ličila nakon onakvih zločina, da nije prošla kroz denacifikaciju. Tako da nismo mi, i to je  stvar sa kojom treba da budemo načisto, nismo mi prokleti, niti jedini na svetu. To nije utešno, ali treba znati da i na evropskom kontinentu postoje puno krvavije istorije nego što je ova naša mala balkanska istorija”, objašnjava Gruhonjić.

Gruhonić se u najnovijem izdanju Perspektive bavi malignom ulogom medijima, kako tokom devedesetih, tako i u postratnom periodu sve do danas. “Nit koja spaja to vreme kojeg se mi stariji sećamo i ovo vreme sada jeste ratna propaganda. Ovo što mi danas nazivamo tabloidima koje svakodnevno targetiraju političke neistomišljenike je vokabular Miloševićevih devedesetih. Mi živimo u atmosferi koja podseća na onu koja je prethodila ratovima na prostorima Jugoslavije i to je opasno za ovo društvo”, kaže Gruhonjić i dodaje da ne postoji mogućnost dijaloga u društvu već buka i bes umesto zdravog razuma. 

On se u svom tekstu bavi i biografijama ljudi koji su na medijskoj sceni bili prisutni i uticajni devedesetih, a taj kontinuitet se nastavlja i danas - poput Milorada Vučelića i Ratka Dmitrovića. 

Antiratni otpor koji je dolazio od feminističkih organizacija tema je istraživanja kojim se u Perspektivama bavila Marijana Stojčić. “Feministički segment antiratnog otpora je marginalizovana tema. Okosnicu antiratnog delovanja devedesetih su činile žene, a ta priča o antiratnom otporu i njegovom feminističkom delu se naslanja na aktivizam od 1968. do danas. Takođe je važna i turbulentna i živa scena osamdesetih u Studentskom kulturnom centru, gde se otvaraju pitanja ženske emancipacije, ali i mnoštvo drugih tema poput jednakosti i izgradnje jednakijeg društva. Nastanak SOS telefona za žene žrtve nasilja, vezana je za urbana središta Beograda, Ljubljane i Zagreba  tadašnje države, te se i femnisitički aktivizam ulivao u antiratni otpor”, kaže Stojčić.

Već osamdesetih nacionalisti iz dela intelektualne elite ustremljuju se na ženska prava, pa se ponovo postavlja pitanje slobode rađanja i poziv na povratak “pravim”, “tradicionalnim”, “srpskim” vrednostima.

Priča o prošlosti i njena relevantnost u ovom trenutku: kakva je uloga medija?

Novinar Dinko Gruhonji ističe da nedavne tragedije koje su pogodile Srbiju zapravo predstavljaju buđenje na najtragičniji mogući način. “Mediji su se još jednom pokazali u najgorem svetlu. Iživljavanje nad tragičnim sudbinama porodica i preživelih nema veze sa elementarnom ljudskošću, a ne sa profesijom. Mi smo okruženi agresijom i nasiljem već 30 godina i to je stvar na koju smo se navikli, ali to je veliki problem za ovo društvo kaže”, kaže Gruhonjić.

Ženske feminističke grupe godinama unazad otvarale su brojne teme koje su i danas aktuelne. Pitanje količine legalnog i ilegalnog oružja u posedu fizičkih lica u Srbiji, pitanje ratne traume, postraumatskog poremećaja i koliko je to povezano sa nasiljem, te briga o mentalnom zdravlju, nedostatak psihologa i pedagoga u školama - sve su to teme koje su nekada ostajale bez odgovora, a danas su ponovo aktuelne. 

„Sve to uključujući i pitanje kako je prošlost devedesetih povezana sa današnjicom i sada je u fokusu feminističkih organizacija. Ako se praviš da prošlost ne postoji onda prošlost traje zauvek”, kaže Stojčićeva. Ona dodaje da je to zapravo i poenta cele priče. „Kontinuitet politika koje sa bave glorifikacijom nasilja, na preziru prema slabima, još je jedna od tema feminističkih organizacija i mi vidimo da ceo taj sistem koji je ustanovljen devedesetih postoji i danas. On postoji na nivou narativa i to je permanentno vanredno stanje”.

 
Ona je podsetila i na slučaj masovnog ubistva 2014. godine kada je u selu Velika Ivanča meštanin ubio 13 svojih komšija i članova porodice. „Pitanje šta se tu desilo ostalo je relativno ograničeno u feminističkim i aktivističkim krugovima. Veliki broj medija propustio je da ispriča da je počinilac bio u ratu u Hrvatskoj, potom prošao i ostale uključujući i rat na Kosovu. To znači da prošlost ne może da se zaboravi, i samo je pitanje gde će se ona i na koje načine manifestovati,” zaključuje Stojčić.

Kako ističu govornici, časopis Perspektive Jugoistočne Evrope osigurava platformu za lokalne aktere u cilju podrške konfliktno osjetljivog diskursa o pitanjima vezanim za nedavnu prošlost. 

Nuđenjem različitih perspektiva o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću iz celog regiona, ovaj časopis nastoji da bori protiv stereotipa i etnocentričnih narativa, ali i da podstakne na kritičko razmišljanje i širu debatu, te da ojača konstruktivne pristupe suočavanju sa prošlošću.

“Časopis Perspektive namenjen je svima onima koji umesto bezperspektivnosti biraju perspektivu. Umesto buke i besa biraju dijalog. Umesto rijalitija biraju čitanje”, kaže Gruhonjić zaključujući da su njegovi motiv da bude jedan od autora u Perspektivama vrlo jasni. “Ja ne odustajem bez obzira na to što se čini da naš rad nema smisla. To apsolutno nije istina. Sve što mi napišemo i sve što objavimo i ukoričimo, svaka kolumna koju objavimo ima smisla jer će ostati nekim budućim pametnim glavicama da istražuju, da ulaze u digitalne i fizičke arhive i da shvate da su ovde živeli i neki ljudi koji su voleli ljude”.

Tekst: Ivana Miloradov i Milena Madžaglj

Fotografije: Milena Arsenić