Kroz donji Dorćol (Gundulićev venac, Herceg Stjepanova i Dobračina) vodile su nas Ana Krstić i Ivana Anđelković, čije je zajedničko istraživanje o stanovanju u Beogradu u periodu od završetka 1. Svetskog rata do 1921. godine, poslužilo kao osnova za ovu šetnju i razgovor. 

Važan je i širi društveni i politički kontekst - u celoj Evropi imamo talas nezadovoljstva, protesta i štrajkova zbog nestašica hrane i očajnih uslova stanovanja. Dok je u Evropi socijalna gradnja zakonski definisana i masovnija, jer je bilo važno da se radnici i siromašniji slojevi umire i da se smanji opasnost od masovnih štrajkova i revolucija. U Kraljevini SHS ova opasnost se “rešavala” represijama i hapšenjem komunista, ali je važno napomenuti da je stanovanje bilo važno političko pitanje kojim su se bavile sve političke partije, pa i Komunistička i socijaldemokratske partije, koje su posebno bile fokusirane na pitanje položaja i zaštite podstanara.

Većina ljudi u Beogradu su u tom periodu živeli kao podstanari, uglavnom u malim neuslovnim kućama koje su se sastojale od jedne sobe sa kuhinjom, bez svetla, vazduha, sa minimalnim higijenskim standardima. 

 Nakon agrarne reforme koja je počela 1919., razbijeni su veliki posedi i seljacima je dodeljen mali komad zemlje, koji nije bio dovoljan za opstanak jedne seoske porodice. Posebno sa zastarelom tehnologijom. Dakle, ti ljudi se masovno sele u novi administrativni centar države. Stanovništvo se uvećalo za tri puta, a u periodu kojim smo se bavile država je sagradila samo hiljadu i nešto socijalnih stanova, koji su se izdavali po netržišnoj ceni. U principu, postojala su dva oblika stanovanja: socijalno stanovanje i renta. 

Socijalno stanovanje je praksa koja nije bila zakonski definisana, a podrazumeva da država izdavaja sredstva iz budžeta i daje opštinama, koja onda gradi stanove i izdaje na zakup na duže vreme i po nižim cenama. Ova gradnja je bila sporadična (jer nije postojala zakonska regulativa), a investitori su bili ministarstva ili opština. Takođe, veliki industrijalci koji su imali više od 100 radnika, morali su da obezbede smeštaj za njih, a zauzvrat su se oslobađali nekih drugih dažbina. Međutim, i ti stanovi su bili u jezivom stanju, potpuno neuslovni za život. Imali smo prilike da neke od tih stanova obiđemo, jer postoje i danas, ljudi u njima žive: delovi oko Centralnog groblja, ovde na Dorćolu, na Hadžipopovcu itd. 

Odluka o tome ko će dobiti stan zavisila je od cene. Stanove koje smo obišle na Dorćolu mogli su da priušte kvalifikovani radnici, sa većim platama. Jer, oni su se gradili uz pomoć zajmova od privatnih banaka, i otplata kredita nije bila po nekim povoljnim uslovima. Tako da je podizanje kirije, ili prodaja stanova, bila način da se kredit otplati. Cena zakupa u njima bila je 200 dinara mesečno, dok je generalno prosečna cena izdavanja bila 400 dinara. Međutim, plata žena koje su radile u fabrikama iznosila je od 400 do 600dinara, a muškaraca oko 800 dinara. Za one koji su radili kao posluga, ili neke druge poslove van industrija ti socijalni stanovi su bili potpuno nepriuštivi. 

Blok zgrada sa unutrašnjim dvorištem na Gundulićevom vencu građen je prema nacrtima Jelisavete Načić. Uticaj sa zapada, ali vraćanje narodnoj gradnji, bez ornamenata, sa velikim dovrištem između zgrada. Stanovi imaju oko 30 kvadrata, sa sobom, kuhinjom i klozetom. Kupatiai su se napolju. Kućica u sredini dvorišta je verovatno služila kao zajednička šupa ili vešernica.

Česte su bile i javne rasprave o tome kako bi ove zgrade trebalo da izgledaju: da li da se grade kao manje kuće, sa dvorištem, u kojima će ljudi i porodice imati više intimnog prostora; ili treba graditi veće komplekse, zbijene, bez dvorišta. Prvu struju, zanimljivo, zastupali su uglavnom konzervativci, jer je više naglašavao značaj privatnog prostora i imovine (u nekoj daljoj perspektivi). Čuvena je Frankova rečenica, “mi nismo zemlja proletera, mi smo zemlja vlasnika”.

Levi akteri su više bili naklonjeni drugom konceptu, jer su ljudi u takvim prostorima bili upućeniji jedni na druge, i tu su se, potecijalno, rađale pobune i revolucije. Andrej Goser, lider Slovenske ljudske stranke, izrazito desne i klerikalne, izjavio je na jednom zasedanju Skupštine da kada čovek ništa ne poseduje, predaje se groznim idejama, poput revolucije. 

Kako je izgledao život u ovim zgradama? Za taj uvid, posebno bismo preporučile istraživanje Zlate Vukasnović Macure, koje opisuje do detalja ovaj stambeni fond. Zavisi od toga da li ste muškarac ili žena. Razbijanjem velikih porodičnih zadruga na manje, nuklearne porodice i prelaskom u grad, žene su pored kućnih poslova morale i da rade u fabrikama. Dozvolu za rad morao je da im da muž, radile su za manje novca, a zaradom je upravljao muž. Ustanu ujutro oko 4, 5; rad po kući i onda rad u fabrici od nekih 12 do 16 sati (često zajedno sa decom, koja su takođe radila). U jednom stanu znalo je da živi i po 10 osoba, spavaju na smenu u krevetu. Prosečni životni vek je bio kratak, oko 21 godine, jer su ljudi masovno umirali od tuberkuloze i sifilisa, čemu su posebno doprinosili loši higijenski i životni uslovi. 

Grad nije imao razvijenu infrastrukturu tada. Ovde je Bajlonijeva pijaca bila napravljena tek tokom 1930ih. Ali, bilo je inicijativa od strane samih stanovnika da opština izgradi pijace, dodeli besplatne tezge… Ali, većina ulica nisu imale nikakav prevoz, ulice nisu postojale, bilo je blato, septičke jame se nisu praznile, vode je bilo samo na jednoj česmi… tako su izgledali Voždovac, Dušanovac, Banovo Brdo…

Danas, stanovi u ovom bloku, 30 kvadrata, u izvornom stanju,  koštaju po 90.000 EUR. 

Pored ovih socijalnih stanova, postojale su neke fiantropske inicijative. Tako je na Voždovcu, u Tabanovačkoj ulici, Persida Milenković izgradila nekih 30-40 stanova za nasiromašnije porodice. Ove zgrade su porušene 70ih i 80ih. Nikola Spasić je takođe bio veliki rentijer, i od dela prihoda od kirija je izgradio dispanzer za tuberkulozu i Gradsku bolnicu na Zvezdari. Postojala su takođe i prihvatilišta, za ljude koji su tek došli u grad, i koji nisu imali gde da se smeste. U njima su mogli da ostanu do nedelju dana, i morali su da budu prijavljeni na berzi rada. Žene su bile smeštene u zgradi koja je danas baletska škola Lujo Davičo, gde je postojao i vrtić za decu. Muškarci su bili smešteni u današnjoj Brodarskoj školi. 

Ipak, većina ljudi živela je u neformalnim naseljima, i plaćala punu rentu za parče zemlje na kome bi sklepali neki kućerak koji je bio, u najmanju ruku, neuslovan. Ta neformalna naselja su čuvene Jatagan mala, Pištolj mahala, Jevrejska mahala… koje su bile tu, na potezu od Venezilosove do Dobračine. 

Deo Dobračine ulice u kojoj se danas nalazi Dorćol Platz pripadao je Teodoti Panđeli, ženi jednog od najvećih rentijera u Beogradu. Parcele je ovde izdavala po izuzetno visokoj ceni, i ljudi bi na njima dizali neformalna skloništa. Postojali su razni pokušaji da se ova neformalna naselja spreče: od toga da su se kažnjavali sami rentijeri, ali bezuspešno jer su mogli da plate dobre advokate; do toga da su stanovnicima ovih naselja rušene kuće. Oni bi se prosto preselili na drugo mesto, jer nisu imali puno izbora.