Mala zelena oaza u okolini Vukovog spomenika. Potpuno suprotna atmosfera onom užurbanom centru Beograda. Subota je, pa je i puno porodica u prolazu. Ljudi sa psima, penzioneri na klupama u prijatnom hladu, čak i jedno venčanje.

„Nisam nikada ovde videla mladu, baš lepo“, kaže nam jedna devojka. Ali slika u koju uranjamo 2023. nije ona koja je ovde bila dominanta devedesetih godina, a to je putovanje na koje sada biramo da idemo. 

„Ovo je prvo javno vođenje koje organizujemo na temu svakodnevnog života u Beogradu devedesetih sa akcentom na ekonomsku strategiju i preživljavanja koje su ljudi razvijali tih godina,“ objašnjava Tamara Šmidling, istraživačica Centra za primenjenu istoriju u okviru kog se i drugi put organizuje Festival primenjene istorije.

„Važno mi je da naglasim da je ovo prvi put da radimo javno vođenje na ovu temu. Ono je nastalo kao rezultat dugogodišnje zainteresovanosti za taj socio-ekonomski aspekat čitave priče, ne samo o devedesetim, već i o decenijama kasnije. Ipak, devedesete su u pogledu toga na koji način je ekonomska situacija i politika oblikovala svakodnevni život ljudi, jedan neiscrpan izvor, u kome ne bih rekla da ne postoji dovoljno napisanog, ali mislim da u kontekstu javne istorije, nečega što je pristupačnije ljudima i što se odvija u nekakvim javnim prostorima, nije bilo toliko puno rada na toj temi“, dodaje Tamara.

Devize devize devize – Vukov spomenik

Bulevar kralja Aleksandra je, sa svojih 7,5 kilometara, druga po dužini ulica Beograda. On je u potpunosti rekonstruisan 2006. i 2010. godine, dok je od 2023. planirano je proširenje bulevara u delu od Cvetkove pijace do Malog Mokrog Luga. Ali Bulevar kralja Aleksandra nije oduvek poznat pod tim imenom. 

„Beograd ima mnogo bulevara, ali kada kažete Bulevar, zna se na šta se misli,“ počinje Tamara.  „Devedesetih godina je ovo zaista bila žila kucavica svakodnevnog preživljavanja i svakodnevnih ekonomskih aktivnosti za jedan veliki broj Beograđana i to ne samo onih iz centra grada. Tada je nosio ime Bulevar Revolucije i bio je mesto robno-novčane razmene“.

Bulevar Revolucije zapravo je transverzala koja, osim što prolazi kroz centar grada, takođe spaja centar grada sa udaljenim naseljima. Bio je žila kucavica u svakodnevnom preživljavanju gomile ljudi zato što se jedan veliki deo robno – novčane razmene i trampe robe za robu odvijao upravo tu.

„S jedne strane Bulevara su locirane razne bitne institucije, ali sa druge strane su uglavnom stambene zgrade, ali i lokali i prodavnice. No, u to doba su tu bili svuda parkirani automobili, a na haubama tih automobila prodavala se najraznovrsnija roba. Bio je to kao buvljak, ali bez buvljaka“, opisuje Šmidling.

Dakle, na haubama parkiranih automobila stajala je razna, mahom švercovana roba. Za mnoge je taj prostor predstavljao jedinu mogućnost da, nešto povoljnije, sebi priušte gotovo osnovne stvari – robu švercovanu uglavnom iz Bugarske, Rumunije i Mađarske. Šverceri, s druge strane, bili su ili neki od onih koji su ostali bez posla ili ljudi koji su bili na ’prinudnim odmorima’, a šverc i prodaja predstavljale su im jedini izvor preživljavanja. 

„Ti, takozvani prinudni odmori bili su specijalnost devedesetih. Dakle, nećete ići na posao, ali ćete dobijati 30-40 odsto plate, 50 kila brašna ili jednu ogromnu kutiju higijenskih uložaka sa kojim je moja majka 1992. godine došla iz dečijeg vrtića u kome je radila. To je zapravo bio deo plate. Dakle, jedna ogromna kartonska kutija puna uložaka. Ili najrazličitija roba – 20 četkica za zube, bugarski sapuni u pakovanju i slično“, slika Tamara. 

Konkretnije, reč je o strategijama kojima je država pokušavala da očuva radna mesta na neki način i omogući ljudima da imaju određeni priliv sredstava koja bi im, koliko-toliko, omogućila da prežive. Ali roba nije jedina bila na bulevarskom meniju.

„Devize, devize, devize – to je saundtrek mog detinjstva. Ovde su se one prodavale. Stajali su obično neki muškarci tu, u malim grupicama, menjajući tada švajcarske franke, nemačke marke ili dolare u dinare. Jedna od bitnih stvari iz tog vremena jeste da se nisu menjale samo papirne novčanice, već i metalni apoeni. Dve marke su tada bile ozbiljna svota. Recimo plata mog tate koji je radio u PTT-u, sadašnjem Telekomu, iznosila je oko 8 maraka“, dodaje Šmidling.

Benzin, švercovani kanisteri iz Rumunije i Mađarske, ali i takozvana akcizna roba, pre svega cigare, bile su jednak deo ponude, gotovo čitavih 7 kilometara.  Sa istog mesta trgovalo se i radnom snagom, jer su tu i fizički ranici čekali posao. Te ulične transakcije, pod senkom sada posečenih platana, predstavljale su matricu trgovine tog vremena. 

Stanica koje nema – Stanica Vukov spomenik

Druga matrica ponašanja, suštinski nema veze sa trgovinom, iako se jednako nalazila u sivoj zoni. 

7. jula 1995. godine, u jeku ratova, dok su još uvek sankcije i embargo na snazi, tadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović, uz prisustvo tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića  i uz veliku masu naroda, svečano otvara stanicu Vukov spomenik, najavljujući da je ona prva stanica budućeg metroa i železnička linija koja je trebalo da poveže do tada slabo povezane delove Beograda. 

„Tadašnje vlasti hvalile su se da su ovu stanicu uspele da naprave sa 95 odsto domaćeg kapitala i uz skoro stopostotno učešće domaćih firmi. Stanica je pravljena izuzetno skupo. Stepenicama dugim 60 metara spušta se gotovo 72 metra u dubinu, što je čini jednom od najdubljih železničkih stanica u Evropi. To je tada za mnoge ljude bilo čudo koje je predstavljeno kao  veliki ekonomski i simbolički uspeh,“ objašnjava Tamara dodajući i šarenu ličnu notu. „Kada sam se 2001. godine preselila u Sarajevo, i tamo počela da radim, pričam sa svojim tadašnjim kolegom Adnanom i on meni kaže, a mi gledamo ’95-te, u onoj bedi, rat još uvek nije prestao, ljudi još uvek ginu, a u Beogradu se otvara metro. Mislim da nikada u životu nisam bio toliko isfrustriran i besan kao tada. I ja mu na to kažem - ali mi nemamo metro, postoji samo ta stanica.“ 

Metro stanica Vukov spomenik, projektovana za fluktuaciju od 15 hiljada ljudi dnevno, nikada zapravo nije zaživela. Gotovo komična je situacija današnjice, iliti ista matrica u kojoj i trenutno aktuelna vlast najavljuje izgradnju metroa, simbolično prodajući karte za prvu liniju. Paradoksalno, ta zamišljena prva linija, do sada neizgrađenog metroa, ni na koji način se ne ukršta sa postojećom stanicom Vukov spomenik.

Vodič za preživljavanje - KST

Danas poznat po tematskim večerima i stalnom programu kao jedno od omiljenih mesta za izlaske beogradske omladine koja želi da izbegne skupa i pomodna mesta i uživa u tvrđem zvuku gitarske muzike, u zgradi tehničkih fakulteta - Arhitektonskog, Elektrotehničkog i Građevinskog – još davne 1952. godine osnovan je Klub studenata tehnike (tada klub studenata Arhitektonskog, Građevinskog i Elektrotehničkog fakulteta, smešten u laboratoriji radi u pauzama između vežbi). Ipak, u prvoj polovini devedesetih, ovo je bio prostor za preživljavanje i to, pre svega, alternativne beogradske omladine.

„Ovo je jedno od mesta na koje se zaista izlazilo devedesetih. Tu se čuvala neka vrsta dobrog duha – mesto koje je radilo svako veče i nudilo, za ono vreme, dosta alternativan i avangardan muzički pristup i može sigurno da se kaže da je devedesetih bilo jedno od najznačajnijih mesta andergraund Beograda“, opisuje Tamara.

Mi imamo McDonalds – Slavija

 
Sada “poznat” po muzičkoj fontani, a nekada mesto spomenika Dimitriju Tucoviću, Trg Slavija danas je jedno od najpustijih mesta u gradu. 

“Kako je taj prostor izgledao devedesetih? Pa bitno drugačije nego sada. Ni tada se Slavija nije mogla podičiti nekim specijalnim sadržajima, ali ono po čemu je bila poznata u celom gradu jesu fast food restorani”, kaže Tamara. 

Čitav niz prodavnica brze hrane, ćevapa, pljeskavica, kobasica i ostalih mesnih prerađevina činilo je devedesetih tu lokaciju večito živom. “Uprkos teškoj ekonomskoj situaciji, sankcijama, nasilju, ratovima, mobilizaciji, kolonama izbeglica, Beograd je i tih godina bio živ. Postojao je noćni život, druženja, punktovi na koje se dolazilo sa namerom. Slavija je bilo mesto brze i jeftine hrane”, dodaje naša domaćica.

Ipak, ta tranzitna zona sudara različitih svetova dobila je svoj najveći sjaj još ranije, kada je u martu 1988. godine otvoren prvi Mekdonalds na teritoriji čitave Jugoistočne Evrope. “Redovi su tada bili dugi više stotina metara, a predstava o njegovom otvaranju delovala je kao prozor u svetlu budućnost”, ističe Tamara. 

Zanimljiva je crtica da su se prvim Mekom hvalili tada i  navijači Crvene zvezde, pa su navijačima hrvatskog Dinama iz Zagreba sa ponosom skandirali “Mi imamo Mekdonalds, a šta vi imate?!“

Najgora procena u istoriji - Beograđanka

Beograđanka - jedan od simbola grada. I kulturno, istorijski i arhitektonski, ali i simbolički. 

“U toj zgradi devedesetih godina bilo je sedište televizije Studio B. Tadašnji Studio B bio je jedan od retkih slobodnih medija u Srbiji,” kaže Tamara. 

Emisija Utisak nedelje autorke Olje Bećković bila je kultna tih godina, a epizodu iz 1991. godine mnogi i danas pamte. “Pričalo se o odnosu prema privatnoj svojini. Gost emisije, ekonomski stručnjak, tada je prokomentarisao da je otvaranje prve privatne banke Dafine Milanović, istorijski događaj za zemlju. On je čestitao vlasnici i poželeo sreću u daljem radu,” kaže Tamara dodajući da taj klip na sajtu Youtube danas nosi ime “Možda i najgora procena svih vremena”.

Jezda&Dafina – London

Na raskrsnici dve centralne beogradske ulice, kralja Milana i kneza Miloša, 500 metara od Terazija, centralnog dela Beograda, između Terazija i Cvetnog trga nalazi se kvart poznatiji kao London. Baš na tom mestu, 1873. godine sagrađena je zgrada hotela London. Kako je hotel nazvan po glavnom gradu Velike Britanije, uskoro je celo naselje postalo poznato kao London. 

Godine 1962. hotel London je zatvoren, a umesto njega otvorena je kafana, kasnije moderan restoran. Osamdesetih godina 20. veka u zgradi je otvoren popularni disko klub „London”. Ali nama najzanimljivija godina jeste 1992.  kada je restoran pretvoren u jednu od filijala Dafiment banke.

„Ono po čemu je važna ova lokacija, baš te ekspoziture, jeste jer one predstavljaju uvod u priču o piramidalnim bankarskim šemama koje nastaju u doba hiperinflacije u Srbiji“, priča Tamara.

Prva privatna banka u Srbiji osnovana je u oktobru 1991. godine u vlasništvu Dafine Milanović.

„Pre nego što je postala vlasnica Dafiment banke i pre nego što je počela da nudi kamatne stope na mesečnom nivou između 10 i 14 odsto, bila je bizaran i kontroverzan lik. Radila je u nekoliko državnih preduzeća i u svakom od njih bila optužena, a u jednom slučaju, čak i sudski procesuirana zbog korupcije i pronevera. Dakle, u doba kada postaje miljenica režima i nosi epitet srpske majke, Dafina već ima dosije za malverzacije i pronevere. To pak ni sprečilo ni nju, ni državni vrh, ali ni značajan deo političkog i kulturnog establišmenta da javno govori o tome da su i sopstvena sredstva deponovali u Dafiment banku“, tvrdi Tamara.

Sada više nije nikakva tajna da je otvaranju Dafiment banke kumovao i sam državni vrh. Sama banka funkcionisala je po principu piramidalne šeme. Trik je bio u tome da se privuku prvi ulagači, od njihovih uloga isplaćivane su kamate, pa kada se to pročuje, sami su dolazi i novi ulagači.

„Oni koji su prvi uložili novac i bili dovoljno mudri i dalekovidi da ga na vreme podignu, oni su zaista inkasirali ozbiljne dobitke“, kaže Tamara. „Recimo, oni koji su uložili recimo 1000 maraka, mesečno su, od kamata mogli da prihoduju i do 140 maraka. Sa tom svotom, u Beogradu, devedesetih godina niste morali da preživljavate, već ste komotno živeli mesec dana. Onima sam manjim ulozima to je zaista bila strategija preživljavanja, dok su oni sa većim to videli kao priliku za bogaćenje.“

Paralelno se odvija slična priča, naslova: Jugoskandik.

„Jugoskandik je takođe otvorio jedan vrlo bizaran lik iz Istočne Srbije Jezdimir Vasiljević, o čijoj se biografiji, pre samog otvaranja Jugoskandika, zapravo vrlo malo zna,“ nastavlja Šmidlingova. „Bez zvanične dozvole guvernera Narodne banke, gospodin Vasiljević gradi svoju štedionicu, iz koje deo kapitala – vlasništvo građana Srbije – priča se, preusmerava za finansiranje određenih paravojnih jedinica na ratištima u Hrvatskoj, a kasnije i Bosni i Hercegovini“.  

Sistem je funkcionisao do nekog trenutka. Ipak, Dafina u jednom momentu napušta zemlju i to je bio jasan signal da nešto nije u redu. Ljudi panično počinju da dižu svoje uloge, ali od toga ne biva ništa. „Procene su različite, ali uglavnom se govori o nekih 45 hiljada oštećenih ljudi i vrednosti od današnjih 600 miliona nemačkih maraka,“ zaključuje Tamara. 

Priča se vrlo brzo raspršila kao mehur od sapunice, na šta su razni ljudi upozoravali, ali je tadašnja državna mašinerija i propaganda bila toliko jaka da ti kritički osvrti očigledno nisu dolazili do jednog većeg broja ljudi.

Kolektivna trauma  – Pionirski park

Period od 1991. do 1995. godine, poseban je period u novijoj istoriji Srbije, obeležen ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, ratovima za jugoslovensko nasleđe i ratovima za kapital, odnosno za nekada društvenu imovinu koja je u socijalističkoj Jugoslaviji decenijama stvarana. 

Kada se govori od dekadi devedesetih važno je istaći distinkciju između te prve i druge polovine devedesetih jer su one po mnogo čemu za građane ove zemlje bile različite. A ono po čemu su najviše razlike upravo jesu te strategije preživljavanja. 

„Kada kažemo strategije preživljavanja to možda implicira da su svi u ovoj zemlji preživljavali, ali ja želim da ukažem na fenomen jednog takođe klasnog raslojavanja koje se dešava od početka devedesetih godina. Ono što su za jedan dobar deo ljudi ove zemlje bile godine preživljavanje, za drugi, takođe dobar deo, bile su godine bogaćenja i akumulacije prethodnog društvenog vlasništva koje se kroz neke procese transformisalo u kolektivno, a onda i u privatno vlasništvo. Dakle, mnogima je u ovoj zemlji to bila stvar preživljavanja, ali za jedan izvestan broj ljudi to su takođe bile godine bogaćenja, te je tako baš tada napravljena i jedna nova društvena klasa,“ priča Šmidling.

Mitska figura Ante Markovića 

U aktivističkim, mirovnjačkim krugovima, postoji tendencija da se, kada se gleda na period  pre 1991. godine, pominje i mitska figura Ante Markovića, i njegove ekonomske reforme koje su, po tom narativu, donele blagostanje. Zapravo, na to se gleda kao na jednu vrstu mogućnosti zlatnog doba koje je potom, na neki način, nasilno prekinuto dolaskom na vlast različitih nacionalističkih opcija u svim zemljama nastalih u procesu raspada u bivšoj Jugoslaviji.

„Ipak, bitno je napomenuti da je Ante Marković imao izuzetno neoliberalni ekonomski program. Ono što su njegove ekonomske mere kratkoročno donele jeste poboljšan životni standard i kupovna moć za veliku većinu građana tadašnje Jugoslavije, ali istovremeno to je sve imalo i svoju drugu stranu. Pad domaće proizvodnje je bio izuzetno velik, a sa tim je raslo i nezadovoljstvo, posebno među industrijskom radničkom klasom“, priča Tamara. Tako su prve godine devedesetih, pa i nekoliko godina ranije, period najmasovnijih radničkih štrajkova Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. „Dakle, ratovi nisu počeli iz nekog zlatnog doba koje je prekinuto samim dolaskom nacionalističkih politika, već su oni nastali iz jedne duboko ekonomske i društvene krize koja je u zemlji već postojala“, zaključuje Tamara.

Ratovi, kao što znamo, izuzetno koštaju i njih je na neki način trebalo finansirati. Dodatan udarac na domaću ekonomiju zadale su i sankcije koje je međunarodna zajednica uvela Jugoslaviji već u junu 1992. godine. Sva ta previranja najviše su, kao što to i obično biva, pogodila one koji su imali najmanje.

Ekonomska situacija od te 1992. godine, čuli smo, postaje izuzetno ozbiljna i njena najozbiljnija posledica bila je hiperinflacija. Ona, osim što je u kolektivnom pamćenje ljudi u Srbiji upisana kao jedan od onih događaja o kojima svako, ko je tih godina živeo, ima neke svoje lične priče da podeli, takođe je upisana kao jedna od većih kolektivnih trauma, jer je ona zaista za stotine hiljada ljudi značila život na rubu egzistencije.

Tekst: Ivana Miloradov i Milena Madžaglj

Fotografije: Milena Arsenić